Boli april, sine
(iz romana „Želja“ – )
Bila je to topla proljetna noć. U Domu zdravlja u Vitezu bio sam dežurni doktor. Dežura k'o dežura — uvijek spremni na pozive. Ne bih rekao da čekamo nekog; da Bog da niko doktoru ne otišao. Ali, stvarno nije bilo nikoga, sve do četiri sata poslije ponoći.
Bio sam u ordinaciji, gledao kroz prozor, uživao u proljeću, radovao se svakom dodiru vjetra. Odlutao sam malo sa vjetrom — mlad čovjek, zaljubljen. Moje misli prekide škripa kočnica plavog golfa koji se zaustavi ispred Doma zdravlja.
Iz njega izlaze dva mladića, iznose staru nenu i govore:
„Probudi se, nene, probudi se!“
Izašao sam iz ordinacije sa sestrom koja je dovukla kolica. Spustili smo nenu, provjeravao sam puls — bio je slab. Disala je i dozivala:
„Jusufe, sine, ne idi od svoje majke!“
Upitao sam mladiće šta je bilo, a oni rekoše da je već imala dva udara. Nije davala jasne znakove novog udara, ali srce joj je ubrzano radilo. Podočnjaci su poplavili, lice potamnilo, usne suhe — a ona i dalje doziva:
„Jusufe, sine…“
Izmjerili smo tlak — 160/125. Opasan. Odmah smo dali terapiju. Stanje se stabiliziralo. Nena je zaspala.
Upitao sam:
„Ko je Jusuf?“
Mladići se zgledaše, kao da im je teško izgovoriti. Nakon kraće tišine jedan od njih upita mene:
„Kako se zoveš, doktore?“
„Mujo“, odgovorih.
Tada poče priča.
„Jusuf je naš rahmetli babo. Ja sam Armin, ovo je moj brat blizanac Adel. Mi smo iz Ahmića. Rođeni smo 4. maja 1992. godine, a babo je ubijen 16. aprila 1993. — kad je bio pokolj. Nismo ga ni zapamtili…“
Sve mi je tada postalo jasno.
„Ona je ovakva stalno — najviše u aprilu“, nastavi Armin. „April je mjesec smrti. Kad ga preživi, bude bolje…“
Znoj mi je prelio čelo, ali nisam prekidao.
„Volio bih vidjeti babino lice… makar odmah umro. Imam dvadeset godina, ali samo na papiru. Nemam ništa… majka nam je ubijena. Nena nas je othranila. Ona nam je sve.“
Suze su mu klizile niz lice.
Adel je sjedio kraj nene i držao je za ruku.
Gledajući ih, zahvalih Bogu što su moji živi.
Napravih kahvu.
„Doktore… imaš li nešto da prespavam nekoliko dana?“ upita Armin.
„Zašto?“
„Za dva dana je godišnjica… Tad me boli. Dušman je došao… babo je branio majku… ubili su ga. Pa nju. Pa dedu… Kažu: ‘Živi.’ A ja sam ubijen isti dan.“
Kahva se ohladila.
Ja uplakan. Armin nijem. Adel zaspao na podu držeći nenu za ruku.
Nena se probudi.
Prišao sam joj:
„Nene, boli li te šta?“
Pogledala me i tiho rekla:
„Boli april, sine.“
Spustio sam glavu.
U sebi sam samo izgovorio:
„Ne mogu vam pomoći… samo Allah može.“
