Rodilo je opet ono pola šljive. Rana šljiva u našoj avliji – ona na koju je pao dio krovne konstrukcije nakon granatiranja kuće. Zato je više ploda na desnoj nego na lijevoj strani. Lijevi stub joj je slomljen. Nikada je nisam htio posjeći.
Nju je dedo Edhem kalemio kada sam se ja rodio. Kada sam se vratio u svoju avliju i počeo da čistim i spremam, bilo mi je žao… Čekao sam, ne bi li se dedo pojavio, pa da ostavimo fidim na jesen. Prolazila su proljeća. Ona je beharala, rađala – tek toliko, malo za džem i slatko. Nije se predavala.
S godinama sam je sve više volio, jer je ličila na moju nutrinu. Pola nje je uvijek ostajalo slomljeno, a drugo pola beharalo – zbog nade u Njegovu milost. Pola nutrine disalo je za one koji su preživjeli, koje volim i koji mene vole. Obradujem se svakoj šljivi, ali me i zaboli.
Fališ mi, dedo moj. Fališ mi u onoj tišini sela pred jaciju, kad se ezan začuje iz džamije, a tvoje usne uvijek prozbore:„Hvala Ti, Allahu, na još jednom danu!“ Bole, dedo, dani. Bole i jacije bez tebe. Boli me sve ono što si me učio da radim.
Tvoja najdraža džezva, koju je rahmetli nena uzela kada je išla na otvorenje džamije negdje u Krajni, više ne pušta isti miris kahve. Onaj miris koji u dušu uđe.
Fališ mi kad pogledam kroz prozor naše kuće, a tvoje stope i zvuk tvojih opanaka ne čujem. Ali ih vidim, dedo. Pogotovo kada me nešto u prsima stegne, a oči zasuze. Kako ih pred akšam otresaš od korito i pereš…
Dedo moj, danas kad hodam ovim dunjalukom, dovim i za tebe. Učim, dedo. Učim da budem insan. Da budem vrijedan. Da u meni nikad ne umre istina. Jer, nije tvoj mezar samo tvoja smrt – to je, deduka moj, meni poruka. Poruka da ću pamtiti. Da ću živjeti s imanom u srcu. Da ću, kad dođe vrijeme, i svom evladu pričati o tebi.
A do tada, dedo moj, molim Allaha da ti podari najljepše mjesto u Džennetu. I da znaš – nisi zaboravljen. Nisi nikad, niti ćeš ikad biti.
Vremenom će, dedo, i ona šljiva prestati – napalo je, kao i sve u kraju, nešto, suši se. Ali ti me nećeš prestati. Jer ti živiš u meni. I u svakom Bošnjaku koji ne zaboravlja.
I danas je taj dan… Kada iz tvoje džezve pijem kahvu, nešto me u prsima stegne i oči mi suze.
Semir Krnjić
